U Njujorku je rekao da očekujemo najezdu turista
kojima nikad dosta istorije, a Srbija je zemlja prebogata istorijom,
naša istorija sa pet zvezdica pristupačna je i srednjestojećim
strancima, a preostaće im pokoji evro ili dolar i za vanistorijsku
potrošnju, dobro, ovo ja razvijam predsednikovu misao, ali naredna, zbog
koje se službeni simultani predovilac momentano zagrcnuo od smeha,
glasi da smo se mi Srbi nastanili na najlepšem mestu na svetu, te smo
otud najlepši i najpametniji na svetu, prelepo stanovništvo bavi se
naravno jedino istorijom: u Srbiji si ili istoričar ili istorijska
ličnost
Otkako sam ja proredio sa izveštajima, predsednik baš učestao sa
svojim biserima. Ide u neko selo na Sajam šljive i misli da mora
nadmašiti Oskara Daviča, čim ugledam brdo pomislim kako mora da je svo u
šljivicima, volim svuda da idem, ali kad se kod vas zaputim, srce mi je
puno neke slasti, ono što je Rusija među državama, to je ovo vaše selo
među drugim, ravnopravnim i jednakom dragim mi srpskim nastambama. Ovom
izjavom izjednačio je premijerov retorički rekord za tu nedelju. Vučić
reče da je Srbija „Titanik“ koji tek što je udario u santu i ova u njega
tj, u brod, dočim se ja mislim: a ko je santa, santa ste pokojni
Milošević, prisutni Nikolić i rani ti, ali dok se velmože posve u
feudalnom stilu nadgornjavaju, samo ne više mačevima nego metaforama,
metonimijama i paronomazijama, predsednikovu savetnicu gospoju Pak
ubacili u reformisani Bračni sud, na televiziji savetnicu pitaju kakav
je brak predsednika Nikolića. Videla je brakova i brakova, ali tako
srećan brak njene savetničke oči još ne videše. A vi ste isto udati,
naravno, veli pitana, iako živovanje u braku za neke ljude jeste
naravno, doklen je za druge nadnaravno.
Slučajno
sam pogledao i neki kratež od životopisa gospože Pak, vodila
„Slagalicu“, pa LOTO, da bi na vrhuncu svog dijalektičkog razvoja
zablistala i u samom informativnom programu mislim RTS-a. Zar ovo ne
odslikava i razvojni put našeg predsednika: znanje uzimaš ujutro iz
„Šarenice“; uveče iz „Slagalice“, potom pratiš igru na sreću, da bi ti u
punoj intelektualnoj zrelosti dnevnik bio omiljena lektira: svaka vest –
jedna pročitana pripovetka.
Još me
nešto očarava kod naše gospode hrišćanske: ko god je bio javna ličnost,
makar izvlačio loptice iz bubnja lutrije (koju bih ja ukinuo), on je
došljaka impresionirao, i kad došljak uzleti iznad mojih najturobnijih
očekivanja, kao on postane jedan od srpskih vladara, onda on poziva
zvezdu da bude u njegovom blagoslovenom ozračju. Nikad ne slušam i ne
zanima me kako su se neki bračni drugovi upoznali, ili ljubavnici, ali
se upinjem da zamislim kako sekretarica predsednika Republike telefonira
pukoj trudbenici tiska: „Samo momenat sačekajte, Predsednik vas
treba…“, pozvanoj zadrhti i ruka i glas, ali već prve reči prvog čoveka
Srbije umire je i ozare: „Znate da me je narod dobrano precenio uručivši
mi ovo sveto, ali i preteško breme; ako mislim da vladam pravično i
mudro, mora neko mudro i da me savetuje; sećam se kako ste u „Slagalici“
bodrili takmičare, kako ste bili blagi prema poraženima, ali i
pravični, i kako ste se radovali kad usrećite dobitnika premije, iako
verovatno niste imali pravo da i lično vi okušate sreću…“
Predsednik je na zasedanje takozvane
svetske organizacije svetski organizovao svitu na čijoj mnogoljudnosti
mu je tamo pozavideo možda i koji sultan, za to vreme je njegov
nerazdvojni prijatelj poznatiji kao patrijarh srpski Irinej briljirao u
domaji: sirotan ne razlikuje homoseksualnost od pedofilije. Ako
dozvolimo Gej paradu, zašto da nemamo i svečani defile pedofila, upitala
se javno Njegova svetost, da, makar se u tome nastranom šarenilu
zacrnila i pokoja mantija! Naš verski poglavar odnekud znade da je i
incest najrasprostranjeniji na zapadu, prenebregavajući da rodoskvrnuća
ima u „Hiljadu i jednoj noći“, u mitologiji i dramama naše grčke braće.
Halalio sam mu tu nadasve logičku pa tek onda etičku vratolomiju; da ima
savetnicu poniklu u Javnom servisu verovatno bi ga spasla ugruvavanja.
Predsednikov da li bivši, u svakom slučaju muški savetnik Oliver roni
suze što na vojnoj paradi neće prodefilovati makar jedna četnička
trojka, ali dok Dikens na jednom mestu veli „Plači, plači Olivere“, ja
našem tvistiranom Oliveru velim da je njegov vapaj, ah, još kako uslišen
jer će na svečanoj bini, tik uz Vladimira Vladimiroviča, stajati
četnički vojvoda. Ne znam potanko nomenklaturu ovog izuzetno
antifašističkog pokreta, ali držim da od tog čina nema u ravnogorstvu
višeg! Najviši stadijum u razvoju četništva je u međuvremenu imao još
jedan pesnički izliv, susreo se službeno sa Francuzima koji su u negovom
vazda otvorenom vojvodskom srcu bez ispaljenog đuleta zauzeli mesto
onog sela koje je imalo petnaest minuta slave sa svojim šljivicima,
kazanima, tabarkama, kominom i mamurlukom: „Francuska lađa sa ukrcanim
srpskim borcima i teretom pošteno ocarinjenim ili oslobođenim carine
stići će i u najdalju luku najdaljeg mora po najvećem cunamiju ili
drugoj kataklizmi!“ Tako nekako, ako sam osiromašio predsednikov poklič,
izvinjavam se već sada.
U Njujorku je rekao da očekujemo
najezdu turista kojima nikad dosta istorije, a Srbija je zemlja
prebogata istorijom, naša istorija sa pet zvezdica pristupačna je i
srednjestojećim strancima, a preostaće im pokoji evro ili dolar i za
vanistorijsku potrošnju, dobro, ovo ja razvijam predsednikovu misao, ali
naredna, zbog koje se službeni simultani predovilac momentano zagrcnuo
od smeha, glasi da smo se mi Srbi nastanili na najlepšem mestu na svetu,
te smo otud najlepši i najpametniji na svetu, prelepo stanovništvo bavi
se naravno jedino istorijom: u Srbiji si ili istoričar ili istorijska
ličnost.
Premijer Vučić nije doduše doktorirao na mojoj ideji da se Vladin
avion proda (imam dokaze crno na belo da sam autor ove domaćinske
akcije!), ali još dok sam to pisao mišljah gorko: nema ništa od tog
posla, a ako jednog lepog dana i ode taj aeroplan na dražbu ili u otpad,
misliš da će ti neko reći hvala! Ali, neka, neka se moja intelektualna
svojina prisvaja, smisliću ja nove mere za unapređenje ove sve u svemu
dosadne zajednice.
Evropskim nadzornicima naše uslovne
budućnosti premijer obećava da ćemo ne samo raditi nego ćemo raditi
naporno. Dakle, ako nešto i bude moglo da se uradi bez krajnjeg napora,
mi ćemo se natčovečanski naprezati – što umorniji budemo to ćemo
vatrenije želeti da okusimo krajnju iznurenost.
Da, još jedna vlastelinka iz
predsednikove partije (ups! pleonazam!). Guvernerka. Uznemirena je i
umereno poharana u crnogorskom hotelu; provalnik je prenebregao zlato
žeženo, novac i nakit, okomio se na lekove bez kojih nama srdačnim
bolesnicima nema života: „Hteo je da izgleda kao da sam umrla
najprirodnijom i najobičnijom smrću“ – izjavila je umalo ne rekoh
guvernanta, guvernerka: po moemu, preučila je čitajući Agatu Kristi, ali
mi je s druge strane i drago, jer iz ovoga vidim da su u Magistratu
imali i biblioteku.
Е новине
Нема коментара:
Постави коментар