MOGUĆE peto izdanje moje knjige „Dugo kretanje između klanja i oranja - Istorija Srba u novom veku (1492-1992)“ sadržalo bi više dopuna, koje sam već pripremio. Za jednu će svakako biti bogatija. Reč je o podatku koji sam čuo u dokumentarnom filmu na zagrebačkoj televiziji, 12. oktobra 2010, o Andriji Hebrangu.
U filmu je o Hebrangu govorio i hrvatski političar Stjepan Mesić. Ispričao je kako je 1992, kada je formirana nezavisna hrvatska država, Tuđmanu i njemu došao jedan od oficira u grupi Lorković-Vokić, koji su na inicijativu Vatikana 1943. pokušavali da zbace ustašku vlast u Hrvatskoj i ustašku državu prevedu na stranu saveznika. To se, inače, radilo u svim fašističkim zemljama. Predsednik Ruzvelt je preko svog izaslanika u Vatikanu Mirona Tejlora, a potom i njujorškog nadbiskupa, zahtevao da se kao preduslov mogućem pomirenju zapadnih saveznika i fašističkih država sve fašističke vođe u tim zemljama zamene s novim ljudima. To je uspelo samo u Italiji i Mađarskoj.
U Zagrebu se radilo na tome da grupa od sedam generala i ministar spoljnih poslova Mladen Lorković formiraju jezgro vlade, koja će Hrvatsku prevesti na savezničku stranu. General koji je to saopštio predsedniku Tuđmanu i Stjepanu Mesiću predao je Tuđmanu i neke dokumente o tome. Taj oficir je prešao na partizansku slobodnu teritoriju 1943. i sa Andrijom Hebrangom raspravljao o mogućnosti formiranja nove hrvatske vlade. U nju bi ušli predstavnici opozicije ustaškom pokretu i ministri, sa strane komunista, a predsednik vlade bi bio nadbiskup Stepinac. Ustašama bi bilo naređeno da odu negde na evropski zapad. Stvar je propala, jer je Hebrang tom izaslaniku rekao da on može pregovarati samo sa onim ustaškim prvacima s kojima je pregovarao u zatvoru, pred 1941. Pavelić je celu tu zavereničku grupu likvidirao. Umesto ustaških jedinica, predviđani su „križari“, pod vođstvom Stepinca.
Mesić veli da je dokumente koje mu je oficir predao Tuđman ostavio negde u svojim ladicama.
Ovaj podatak nadopunjuje ono što već postoji u knjizi „Dugo kretanje“, u kojoj sam opisao strah Vatikana da Sile Osovine gube svetski rat i da treba, u zadnji čas, učiniti promene da sovjetske trupe ne okupiraju celu Evropu i bez savezničke pomoći. Prilikom posete Stepinca Vatikanu zbog ovih stvari 1943, on je bio kritikovan, čak osuđivan od nekih kardinala, da je kriv za ustaška zlodela od 1941. nad Srbima. Francuski kardinal Tiseran optužio ga je u lice da je kriv za nasilno pokrštavanje 350.000 pravoslavnih Srba i da su mu zbog toga draži Srbi od Stepinčevih Hrvata.
U knjizi sam takođe opisao svu pozadinu ovih pokušaja Vatikana, za koje je posebno bila zainteresovana Velika Britanija. Ruzvelt je optuživao Hrvate da je u njihovoj državi od aprila 1941. do avgusta 1942. godine ubijeno 744.000. Od toga su Nemci ubili 78.000 ljudi, a Hrvati 600.000. Ruzvelt je nagoveštavao mogućnost da se Hrvati isključe iz stvaranja nove jugoslovenske države i da se cela stvar mora predati Srbima. Hrvate treba kazniti, kao sedam američkih država u građanskom ratu 1865, da im se nameće guverner, jer nisu dozreli za vođenje demokratske države. Britanija je onemogućila taj Ruzveltov naum.
Ovo je bio razlog da se Stepinac polako okretao ka hrvatskom komunizmu kao spasiocu od ove Ruzveltove kaštige. Stepinca su počeli nazivati filokomunistom, držao je govor o dobrim stvarima u komunizmu.
Kada se danas govori o nameri Vatikana da Stepinca proglasi svecem, ponoviću, nije Stepinac jedini zaslužan za likvidacije do milion Srba i nebrojenog broja Jevreja u hrvatskoj državi 1941-1945, nego katolička crkva u celini, sa papom Pijem II na čelu. U toj državi je od samog početka predviđana likvidacija pravoslavnog stanovništva. Luka Pjetromarki, Musolinijev diplomata, prilikom posete Zagrebu bio je zapanjen fanatizmom kojim je Pavelić zahtevao totalnu likvidaciju pravoslavnih u hrvatskoj državi.

Kažu, Stepinac nije kriv jer „nije znao“ za zločine nad Srbima 1941-1945. Ko za te zločine nije znao? Jevreje su proterali na prvi dan kapitulacije Jugoslavije, pre uspostavljanja ustaške vlasti, iz Gornjeg grada u Zagrebu, jer po tradiciji do 1918. godine to je za njih bila zabranjena zona. Tu je katedrala, Kaptol i glavne crkvene ustanove. .
Nekada filofašistička danas filoamerička, zajednica od milijardu i 200 miliona vernika u svetu predstavlja jedan od glavnih stubova u američkoj politici globalizacije. Zbog toga je rascepkana jugoslovenska država, a kraj cepkanja srpskog dela još nije na vidiku. Smetamo im zbog mogućeg našeg ustanka, u slučaju da se kriza sa Rusijom produbi.
Novosti online